Kad posao krene a priroda stane

Volim svoj posao.
Volim dinamiku, ljude i rezultate koje vidim kada nekom pomognem da bolje razume kupce i sa manje stresa vodi svoje reklamacije.
Ali ponekad, u toj trci, uhvatim se u začarani krug — sedim više nego što želim, preuzmem više nego što mogu i polako izgubim kontakt sa onim što me ispunjava, sa onim što je osnova mene.

Priroda je za mene “must have”.
Priroda je za mene Bog.
Tamo se osećam dobro.
Tamo pripadam.
Vreme je sporije, ramena su mi opuštena, pogled mi mazi oči, a mirisi šire moj um.
Volim da se krećem — da hodam, dišem i osećam da sam deo nečeg većeg.

Ali kada posao ne dozvoli da odem ili me svakodnevne obaveze jednostavno zadrže u mestu, nastupi moja mala „kriza za prirodom i slobodom“.
Celo biće mi vapi za njom.
E tad posežem za, po meni, najboljim lekom — knjigama Davora Rostuhara. 📖

Volim pisce koji pišu realno i direktno.
Još kada u sve to unesu putovanja (ekspedicije bolje rečeno), prirodu i stvarne priče o ljudima — to je moja šoljica čaja. ☕
Čitam njegove redove i često se zateknem kako živim iste misli, samo u drugačijim okolnostima.
Dok on proživljava krize negde u divljini, ja prolazim kroz svoje — između četiri zida.
I pitam se: kako je moguće da se toliko poistovetimo?
Da li su unutrašnje borbe ljudi, na kraju dana, iste — bez obzira gde se nalazimo?

Posao kreće, svi znamo kako jesen izgleda… a ja sam prvi put ostala bez svog „leka“.
Shvatila sam užasnu vest — pročitala sam sve knjige Davora Rostuhara. 😅
Zato, pomagajte!
Preporučite mi nekog sličnog pisca — nekog ko piše o prirodi, avanturama i unutrašnjem svetu čoveka.

Pišite mi na Instagramu ili na mail: kzreklamacije@gmail.com
— svaka preporuka je dobrodošla, jer ako već ne mogu fizički da odem u prirodu… onda makar mogu da otputujem kroz knjige. 🌿